Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!

„"Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetke „Gvozdeni čovjek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „gvozdenog čoveka“!?

Gvozdeni čovek 2

„Јedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru de sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogod k njoj pode da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen."
Slično kao i priča o „gvozdenom čoveku“ i ovaj ulomak iz narodne pripovetke „Tri jegulje“ opet upućuje na pojavu naoko nemoguću u kulturi Starih Slovena (bar u oficijenom tumačenju)-na to da su oni imali i pogone za proizvodnju gvožđa, odnosno čelika!  Šta bi bila „gora koja seva i gori“, ako ne-topionica gvožđa ili čelika-železara! Naravno, nameće se kao nesporan zaključak da su Stari Sloveni, kad su već imali „gvozdenog čoveka“, imali i fabrike za njihovu proizvodnju-gde se topila i obrađivala ruda gvožđa! Nama je poznato i dokazano postojanje velikog broja rudnika (Novo Brdo kao najpoznatiji) u srednjovekovnoj Srbiji. No, ti rudnici nisu mogli da niknu sami od sebe-neka rudarska tradicija morala je da postoji, a nju možemo naći sigurno i najpre kod Starih Slovena! Kao sasvim razumnu možemo uzeti pretpostavku da su mitovi i mitološke ličnosti i pojave samo poetičan odraz realnih pojava i odnosa. A kada se posle neke pojave slegne istorijska prašina, ono što iza nje ostaje zaista i jeste-mit! Neverovatni poduhvati izbegavaju neprestanoj moći racionalnog suđenja i oni se, po prirodi stvari, lagano „odmeću“ u mit, u ono što posle njih zasigurno ostaje kao svedočanstvo postojanja, iako delimično zamagljeno za oči razuma! Tako i za vile u mitologiji Starih Slovena, možemo da postavimo pitanje šta su one bile u realnosti? Poslužimo se još nekim tragovima u nasleđu Starih Slovena, koji nam mogu pomoći u rasvetljavanju mita. Etimologija može da bude od pomoći. U pesmi „Kraljević Marko“ i vila, imamo svedočanstvo o imenu bar jedne vile-to je Ravijojla. Znamo da „ravi“ znači „učitelj“. Nisu li, onda, vile bili neki staroslovenski „učitelji“, odnosno znalci i stručnjaci? Naravno da je to moguće, a ako postavimo pitanje na koju se tačnu oblast stručnost odnosi, možda bi dobili i iznenađujući odgovor: na-inženjere ili konstruktore! U istoj navedenoj priči na „gori koja seva i plamti“ zarobljeni su mnogi ljudi koji su, kročivši tamo, bivali skamenjeni i nemi, a tako se proveo i carićev brat! Navodi se da je avlija u kojoj su skamenjeni i mutavi ljudi ograđena ljudskim kostima. Sad dolazimo do veze između vila i fabrika gvožđa! Opšte je poznato iz mitologije Starih Slovena da su vile gradile „gradove od kostiju“! Takođe i da žive na „gori“! „Gradovi od kostiju“ bile bi fabrike „gvozdenog čoveka“ (okamenjenih ljudi u priči), to jest „gore“, u kojima žive vile, to jest mehaničari, inženjeri, konstruktori! „Ko tamo kroči ostane na mestu mutav i uderečen“, to jest „okamenjen“-ukazuje zaista na pogone za proizvodnju neke vrste mašina, možda i robota (koji su mutavi), tih „gvodenih ljudi“! No, ne bi čudilo da su se u „vilinskim gorama“ proizvodili i vozovi, vagoni, pa čak i-aeroplani, avioni! Šta bi bila „utva zlatokrila“, ako ne neki vazduhoplov (zar i danas nemamo ime za tip avinona „utva“?) Šta bi bili mitološki zmajevi (od kojih su ostali i nadimci epskih junaka), poput Baš Čelika, ako ne neka vrsta aviona (zašto bi se car zmajeva poistovećivao tek tako sa čelikom-Baš Čelik?) Najzad, šta bi bio „čardak ni na nebu ni na zemlji“, ako ne opet neka vrsta zrakoplova, aviona, letelice?
Kada je reč o pretpostavci o tome da su Stari Sloveni imali i železnicu, ni ona nije tako neverovatna ni nemoguća! Opet u mitologiji i legendama imamo trag o tako nečemu. U legendi o blagu cara Milutina navodi se da je od njegove letnje rezidencije do rudnika zlata u južnoj Srbiji vodila kamena staza po kojoj se šetala njegova žena sa dvorkinjama. U legendi o blagu despota Đurađa Brankovića imamo identičan motiv-da se od njegovog letnjikovca na Venčacu do Rudnika i tamošnjih rudnika prostirao „kameni most“ po kojem je hodila Јerina sa pratnjom! Most od Venčaca do Rudnika ( par desetina kilometara udaljenosti) samo za „šetnju“-ne čini se baš realnim! Pre će biti, u oba slučaja, da je reč o železničkoj pruzi! Naravno, racionalno objašnjenje opet nije „velika nauka“-ako su i Stari Sloveni imali rudnike u kojima se vadila raznovrsna ruda, onda su morali da imaju i prevoz te rude do mesta distribucije, zarad potonje obrade, a zašto to ne bi bili, kao i u sadašnja vremena-rudarski vozovi i pruge?! Najzad, iz stripova o Divljem Zapadu, ako ni iz čega drugog, poznato nam je kakve su metafore Indijanci upotrebljavali za vozove, a potom i za avione: zar to nisu „gvozdeni konj“ i „čelična ptica“? Krije li se isto i iza staroslovenskog „gvozdenog čoveka“?

Gvozdeni čovek 3

            Nemamo samo u srpskim narodnim pesmama i pričama tragove koji nam ukazuju na postojanje razvijene tehnike i tehnologije u kulturama starih naroda (vidi tekstove Gvozdeni čovek 1 i 2 na ovom blogu). Јedno čisto svedočanstvo ostavila nam je i Velesova knjiga, za koju se pretpostavlja da je uobličena u 9. veku nove ere. Evo tog citata:
„Tvorac naš Svarog, ovako kaza ocu Oru: Stvoreni ste vi rukama mojim
i sinovi ste tvorca i kao takvi deca moja, a Dajbog će biti otac vaš. Njemu budite poslušni i što vam on kaže tako činite i tako radite. I bićete
narod veliki, pobedićete sve rodove tuđe koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore - kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka.“
            „Kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka...“. Citat govori sam za sebe. Očigledno je da su Stari Sloveni, bilo na samim svojim počecima, kako ovde može da se vidi, bilo u nekom drugom trenutku svoje istorije, bili u susretu sa izvesnim narodom koji je bio veoma tehnički i tehnološki razvijen! Ti „tuđi rodovi“, svedoči nam Velesova knjiga, poznavali su samohodna sredstva prevoza, ta „kola bez konja“, ali i „druga čudesa“, verovatno tehničko-tehnološka! Јasno je da su Sloveni bili pod uticajem tehnički i tehnološki veoma razvijene civilizacije! Da li je ta civilizacija poznavala automobil, traktor ili voz-nije toliko važno, koliko je važno da je neki od tih oblika sigurno poznavala! No, da li su novogorodski žreci, koji su pisali Velesovu knjigu, u vidu imali neku civilizaciju koja je bila njihov savremenik, ili je detalj o „kolima bez konja“ uvršten jer je bio deo, odsjaj neke svojevrsne mitske, prateće svesti istorije Slovena-o tome da su u pradavna vremena, možda u svojoj prapostojbini, Stari Sloveni imali kontakta sa superrazvijenom praistorijskom civilizacijom? I u jednom i u drugom slučaju podatak o prevoznom sredstvu tipa onog iz 20. ili 21. veka jeste neverovatno, uzbuđujuće svedočanstvo! Podjednako nam zvuči fantastično da je automobil, traktor ili voz postojao u ranom srednjem veku, ali i negde daleko u praistoriji! Novgorodski žrec nije mogao da izmašta „kola bez konja“, jer bi ga u tom slučaju pripisao samom sebi, a ne „tuđim rodovima“! Nije mogao ni da ga izmašta, a da ga nije samostalno otkrio i izmislio, te i u tom slučaju ne bi to otkriće pripisivao nekom drugom narodu!
Meni se, ipak, čini da se susret sa tehnički i tehnološki razvijenom civilizacijom odigrao u dalekoj prošlosti slovenskog roda, na samim počecima istorije Slovena, jer i citat govori upravo o tome. Međutim, taj susret sa moćnom i tehnički superiornom civilizacijom, ostavio je trajan, neizbrisiv trag u kolektivnoj psihi i sećanju Starih Slovena! Možda je, čak, bilo reč i o svojevrsnom traumatičnom iskustvu slovenskog roda, koje je kolektivna, istorijska svest tog naroda podjednako htela da potisne i prevaziđe, ali i da o njemu ostavi traga, verovatno najviše u svojoj mitologiji (vidi tekst Gvozdeni čovek 2)! Moguće je da je superrazvijena civilizacija s kojom su Sloveni bili u kontaktu, posle nestanka tog kontakta, koji je takođe očigledan, zauzela mesto u mitskoj slovenskoj svesti, a potom zauzela i tragove u narodnim pričama i pesmama! Da je bilo reč o svojevrsnom traumatičnom iskustvu, ali nižeg intenziteta, govori nam i narodna priča Gvozdeni čovjek. U njoj se iskazuje svojevrsno strahopoštovanje prema „gvozdenom čoveku“, ali i drugim tehničkim i tehnološkim dostignućima supercivilizacije, oličenim sigurno u nemogućim zadacima koje je car poveravao svom sinu! Na kraju, strah od nadmoćne civilizacije i njenih dostignuća pokazuje se i u uverenju da „gvozdeni čovek“ sa lakoćom može da ubije cara, koji ovde verovatno personifikuje same Stare Slovene! Međutim, najverovatnije je bilo reč o podsvesnom kolektivnom strahu jednog naroda, ali koji je zauvek ostao samo na nivou straha, nikada se ne realizujući u realnosti! Drugim rečima, Stari Sloveni nisu trpeli nikakav mogući teror i potčinjavanje od strane supermoćne civilizacije! Nije bilo nikakvih kažnjavajućih reperkusija po Slovene zbog kontakta sa moćnom civilizacijom, nije bilo nikakvih demonstracija moći od strane misterioznog naroda koji je imao „kola bez konja“! Šta više, mitologija Starih Slovena ukazuje nam na saradnju sa supermoćnom civilizacijom, koja je, naravno, slovenskom rodu dodelila mesto učenika misteriozne civilizacije, a ovoj, pak, mesto učitelja, ili „ravija“, odnosno mitološke staroslovenske vile ili vila (trag je etimološki, u pesmi Marko Kraljević i vila Ravijojla, gde ime vile na starojevrejskom znači „učitelj“, od „ravi“-učitelj)!

            Naravno, možemo da postavimo i druga, zanimljiva pitanja. Da li je sveštenik iz Novogoroda (ili njegov prevodilac), pod „tuđi rodovi“, upravo zbog upotrebe i asocijacija prisvojnog prideva „tuđi“, mislio na neki oblik esktraterestrijalnog života, na vanzemaljce?! Možda i nije bilo reč o drugom zemaljskom, neslovenskom narodu, nego upravo o „tuđinima“ iz svemira?! Dilema dobija na važnosti i opravdanosti, ako se postavi još jedno pitanje, naime ono o poreklu, prapostojbini Slovena. Odakle ostatak u srpskoj narodnoj pesmi, odnosno u jeziku Srba, starojevrejskog „ravi“, u značenju učitelj, a prepoznatog u imenu vile? Nije li to trag koji ukazuje da su Sloveni, na samim počecima svoje istorije i postojanja, bili u kontaktu sa Јevrejima, odnosno sa Starim Egiptom u čijoj su Јevreji tamnici bili? Zar nema hipoteza o vanzemaljskim graditeljima egipatskih piramida, kao i o Egipćanima kao naslednicima iščezle civilizacije Atlanta, Atlantide? Ima i jedan kulturni detalj, koji Stare Slovene dovodi u vezu sa narodom Izrailja. To je postojanje lutaka, i u jednoj i u drugoj kulturi. Kod Starih Јevreja to je pravljenje, oživljavanje figura od gline, što može da ih svrsta u svojevrsne lutke. Kod Starih Slovena to je pravljenje lutaka, ali koje mnogo više odgovaraju današnjem poimanju lutke. Međutim, sličnost je očigledna. Kao što je očigledna sličnost i starogrčke i staroslovenske kulture, u motivu „zlatorunog ovna“, koji se pojavljuje i u starogrčkom mitu i u Velesovoj knjizi i srpskim narodnim pričama. Kada smo toga, sklon sam jednoj smeloj, ali opravdanoj, utemeljenoj pretpostavci. Smatram da je „zlatoruni ovan“ u stvari personifikacija medija komunikacije koji ima veze sa plemenitim metalima, tipa zlata, ali i bakra (koji je zbog nedovoljnog poznavanja hemije, od starih kultura podveden pod „zlato“, koje im je bilo poznato!)! Hipoteza je utemeljena u srpskoj narodnoj priči „Dlaka“, gde se pod dlaka, kako se ispostavlja na kraju priče, krije starostavna knjiga sa mnogim tajnama, u stvari, metaforično i generalizujuće, „dlaka“ je medij komunikacije uopšte! Kako sam pokazao u svojim ranijim tekstovima da „runo“ u srpskom jeziku upućuje na „rune“, odnosno pismo-odnosno medij, a kako se zna da je „runo“ i „dlaka“, onda se lako zaključuje da je „zlatoruni ovan“ u stvari medij komunikacije!  I to ili vrhunski, „zlatni medij“, „medij nad medijima“, no pre biće da je to, kako sam naveo, medij čije se funkcionisanje povezivalo sa izvesnim plemenitim metalima, odnosno metalima uopšte, koje je mit podveo pod zajednički termin „zlato“, a kako je nama danas poznato da bakar kao provodnik koriste električni mediji komunikacije, onda je lako da pretpostavimo da se u mitskom motivu zlatorunog ovna krije kolektivno sećanje zemaljskih naroda na električni medij komunikacije koji su razvile vanzemaljske civilizacije u dalekoj prošlosti planete Zemlje! Ili je to bila zemaljska superrazvijena civilizacija Atlantide, koja je preko Starog Egipta dotakla i Staru Grčku, te stoga i njene mitove, ali i Stare Slovene, ako se uzme u obzir pretpostavka o njihovom kontaktu sa Starim Јevrejima, te otuda i u staroslovenskoj kulturi istovetni motiv? Kako god da bilo, jedno je sigurno: „tuđi rodovi“, kako su poznavali i „mnoga druga čudesa mimo čarobnjaka“, sigurno je da su poznavali i razvijene forme medija komunikacije, a to je sigurno bila neka vrsta električnog medija (možda vrsta telegrafa ili telefona)! 

  
19.7. 2009. godine
Autor: Leonid Zuvić
Kontakt: [email protected]